Raj­ka RA­I­ČE­VIĆ


Da do­ži­vim obi­lje­ža­va­nje sto­go­di­šnji­ce pro­bo­ja Solunskog fron­ta u sep­tem­bru 2018. go­di­ne, pa mo­gu mir­no da umrem, ka­že Đor­đi­je Mi­ha­i­lo­vić. Vi­tal­ni i vi­spre­ni či­ča na­da­le­ko je po­znat kao ču­var Srp­skog gro­blja u So­lu­nu. A, ni­je sa­mo ču­var. On je ujed­no i ku­stos ma­u­zo­le­ja i sja­jan na­ra­tor ko­ji posjetiocima jed­no­stav­no a sli­ko­vi­to go­vo­ri o he­ro­ji­ma ko­ji su ži­vot da­li za slo­bo­du, o broj­nim pre­zi­me­ni­ma i ju­na­ci­ma ko­ji su iz ra­znih kra­je­va sti­gli na So­lun­ski front od Bo­ke i Her­ce­go­vi­ne, Li­ke, Šu­ma­di­je, Cr­ne Go­re, pre­ko Voj­vo­di­ne i iz da­le­ke Ame­ri­ke.
Po­ri­je­klom je iz Gor­njeg Gr­blja iz se­la Pri­je­ra­di. Po­no­si­to ka­že da su mu ko­ri­je­ni iz Cr­ne Go­re i da je Sr­bin. Još po­no­si­ti­je go­vo­ri o po­ro­dič­noj tra­di­ci­ji ču­va­ra spo­men-obi­ljež­ja i po­smrt­nih osta­ta­ka bo­ra­ca So­lun­skog fron­ta na Zej­tin­li­ku.
Zna sva pre­zi­me­na so­lun­skih bo­ra­ca, iz ko­jih su kra­je­va do­spje­li i u ko­joj su di­vi­zi­ji vo­je­va­li.
– Evo iz Cr­ne Go­re ima Bu­la­to­vi­ća, Ra­ko­če­vi­ća, Pa­jo­vi­ća, Ra­du­lo­vi­ća, Vu­ko­vi­ća, Ši­ja­ko­vi­ća, Pe­ja­no­vić, Iva­no­vić, Jan­ke­tić... Po­i­me­ni­ce znam sve voj­ni­ke. Sa­mo mi ka­ži­te pre­zi­me ili di­vi­zi­ju. Pri­čam o nji­ho­vim rat­nim do­go­dov­šti­na­ma, ne­da­ća­ma, bo­le­sti­ma. O sve­mu ono­me što sam na­u­čio i za­pam­tio od oca Đu­ra – ka­že či­ča Đor­đi­je ko­me su sa­vje­to­va­li da pri­če ko­je zna sta­vi na pa­pir i na­pi­še knji­gu.
Či­ča Đor­đi­je je ro­đen 1.ma­ja 1928. go­di­ne i od ta­da ži­vi na gro­blju.
– Djed Sa­vo bio je so­lun­ski do­bro­vo­ljac i 1926. go­di­ne do­bio je za­du­že­nje da kao vo­đa rad­ne gru­pe pri­ku­pi po­smrt­ne ostat­ke iz­gi­nu­lih rat­ni­ka, nje­go­vih dru­go­va i sa­bo­ra­ca i da se pa­li bor­ci So­lun­skog fron­ta sa­hra­ne na jed­nom mje­stu. Poslije dvi­je go­di­ne djed Sa­vo je umro. Iste go­di­ne ka­da sam ja ro­đen. Na­sli­je­dio ga je otac Đu­ro ko­ji je do 1961. go­di­ne bio ču­var gro­blja. Od ta­da sam ja pre­u­zeo tu ča­snu du­žnost – na­vo­di či­ča Đor­đi­je ko­ji je po­sled­nji mu­ški po­to­mak svo­je lo­ze.
Zna­ju ga ge­ne­r­a­ci­je i ge­ne­ra­ci­je po­sje­ti­la­ca spo­men-obi­ljež­ja u So­lu­nu. Či­ča Đor­đi­je je do­če­kao i broj­ne dr­žav­ne de­le­ga­ci­je ko­je su do­šle da oda­ju po­čast hra­brim srp­skim ju­na­ci­ma. Mi­lo mu je da do­če­ka dr­žav­ni­ke, ali ka­že da nji­ho­ve funk­ci­je ne stva­ra­ju raz­li­ku kod nje­ga u na­či­nu na ko­ji će go­vo­ri­ti o spo­men-obi­ljež­ju na Zej­tin­li­ku.
Po ne­ko­li­ko pu­ta dnev­no pre­tr­či de­se­ti­ne ste­pe­ni­ka do ko­stur­ni­ce i na­zad, iz­glan­ca hod­ni­ke, po­či­sti pra­ši­nu sa fo­to­gra­fi­ja isto­rij­skih lič­no­sti ko­je mu do­no­se po­klo­ni­ci iz ra­znih kra­je­va. Če­sto do­la­ze po­sje­ti­o­ci i iz Cr­ne Go­re. Ima me­đu broj­nim da­ro­vi­ma, cr­no­gor­sku za­sta­vu ko­ju mu je do­ni­je­la de­le­ga­ci­ja iz Be­ra­na, por­tre­te Pe­tra Dru­gog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, kra­lja Ni­ko­le, ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća...
Ne bi se či­ča Đor­đe­vom „po­pu­lar­no­šću“ mo­gli baš po­di­či­ti mno­gi. Ra­do se fo­to­gra­fi­šu tu­ri­sti sa njim, pa čak i kad mu, ka­že, ni­je po vo­lji, ipak im iza­đe u su­sret. Pu­nio je no­vin­ske stup­ce upra­vo za­to što je ta­ko spe­ci­fi­čan i sr­da­čan. Do­bio je i svo­ju pje­smu „Mar­ši­ra svu noć“, a sni­mljen je i do­ku­men­ta­rac na­zvan „Po­sled­nji ču­var“. Ne ha­je on mno­go za to. Od­mah­ne ru­kom, na­smi­je mu se brk i na­sta­vi jed­na­kim ža­rom da pri­ča o slav­nim srp­skim rat­ni­ci­ma.
– I dok pri­čam o rat­nom vo­je­va­nju i gol­go­ta­ma na­ših he­ro­ja če­sto za­pla­ču i sta­ri i mla­di, a za­i­skre su­ze i u oči­ma mno­gih mu­ška­ra­ca. To su na­ši pre­ci i ju­na­ci. Mo­ra­mo bi­ti na njih po­no­sni i ni­ka­da ih ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti – upo­zo­ra­va­ju­ćim to­nom pri­ča Đor­đi­je.
Či­ča Đor­đi­je je oženjen Grkinjom, ima kćerku i dvije unuke. Ža­li što ne­ma mu­škog na­sled­ni­ka ko­ji bi nastavio po­ro­dič­nu tra­di­ci­ju ču­va­ra Srp­skog gro­blja. No, pao mu je ka­že ka­men sa sr­ca ka­da je do­bio po­moć­ni­ka.
– Imam Pe­đu (Pre­drag Ne­delj­ko­vić). On mi po­ma­že i svoj­ski se za­la­že da odr­ži­mo gro­blje na ko­jem su sa­bor­ci Pe­đi­nog dje­da. Nas dvo­ji­ca pam­ti­mo, ču­va­mo i sla­vi­mo srp­sku isto­ri­ju – na­vo­di či­ča Đor­đi­je ko­ji je je­di­ni ču­var od 1961. go­di­ne.
Nje­gov djed Sa­vo sa­hra­njen je na gro­blju na Zej­tin­li­ku, kao i otac Đu­ro. I Đor­đi­je će ima­ti pri­vi­le­gi­ju da bu­de sa­hra­njen me­đu he­ro­ji­ma ko­ji su ži­vot da­li bo­re­ći se na li­ni­ji So­lun­skog fron­ta. Iako je već de­ce­ni­ja­ma za­bra­nje­no sa­hra­nji­va­nje na Srp­skom gr­blju, po­seb­nim de­kre­tom odo­bre­no je za či­ča Đor­đi­ja mje­sto na Zej­tin­li­ku me­đu rat­ni­ci­ma sa So­lun­skog fron­ta.
Na Srp­skom voj­nič­kom gro­blju na Zej­tin­li­ku, ko­je se pro­sti­re na oko de­set hi­lja­da kva­dra­ta sa ko­stur­ni­com na oko 700 kva­dra­ta, sa­hra­nje­no je oko osam hi­lja­da voj­ni­ka, dvi­je hi­lja­de na gro­blju i oko šest hi­lja­da u kosr­tur­ni­ci.
Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj u pje­smi „Sve­tli gro­bo­vi“ za­pi­sao je i: „nad po­gde­kom uvek go­ri sve­ća, il je sve­ća il je ime sve­to, il su de­la ko­ja se ne ga­se, pa re­do­ve ne­do­gled­nog gro­blja svo­jim zra­kom kra­se. Ti gro­bo­vi, sta­ri, no­vi, oni sja­ju sva­kom na­ra­šta­ju“. Upra­vo o to­me go­vo­ri či­ča Đor­đi­je. I to sva­ko­ga da­na po­sled­njih po­la vi­je­ka.
– Naj­če­šće do­la­ze unu­ci i pra­u­nu­ci ko­ji že­le da obi­đu grob svo­jih hra­brih pre­da­ka. Ali i dru­gi po­sje­ti­o­ci ko­ji že­le da na taj na­čin oda­ju po­čast na­šim slav­nim rat­ni­ci­ma. Ne­ma da­na ka­da ne­ko ne do­đe – na­po­mi­nje Đor­đi­je.
Ne po­sto­ji go­to­vo ni­je­dan po­sje­ti­lac srp­skog gro­blja ko­ji je imao tu čast da ču­je ka­ko či­ča Đor­đi­je re­ci­tu­je sti­ho­ve Vo­ji­sla­va Ili­ća mla­đeg po­sve­će­ne pa­lim so­lun­skim bor­ci­ma a da mu to ne osta­ne ure­za­no u sje­ća­nju. Sa sve dram­skim pa­u­za­ma, upra­vo ta­mo gdje im je mje­sto, i pi­je­te­tom ko­ji za­slu­žu­ju so­lun­ski ju­na­ci. A či­ča Đor­đi­je is­pra­ća po­sje­ti­o­ce dje­da Sa­vo­vim ri­je­či­ma ko­je mu je pre­nio otac Đu­ro: Ne za­bo­ra­vi, si­ne, ni­ka­da bol sa ko­jim su na­ši srp­ski voj­ni­ci hra­ni­li če­žnju za po­vrat­kom ku­ći, ro­bo­va­li kr­va­vo par­če svo­je ze­mlje da bi se u nju vra­ti­li.

Već je jed­nom pre­va­rio „onu stra­nu“
Pret­pro­šle go­di­ne je svoj­ski i opla­kan. Zbog la­žne in­for­ma­ci­je da je pre­mi­nuo me­di­ji su ob­ja­vi­li vi­jest da je umro po­sled­nji ču­var So­lun­skog gro­blja. Ubr­zo se is­po­sta­vi­lo da je vi­jest ne­tač­na. A Đor­đi­je, ka­ko i sam ka­že, još jed­nom je pre­va­rio „onu stra­nu“.
– Još mi se ta­mo ne ide – ka­že ona­ko uz še­ret­ski osmi­jeh či­ča Đo­ri­je ko­me bi na vi­tal­no­sti i po­zi­tiv­noj ene­gri­ji za­vi­dje­li i ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja mla­đi lju­di.

„Ta­ko ja mi­slim za me­ne“
Či­ča Đor­đi­je iz­ne­se i po ko­ji po­li­tič­ki stav. Pa, ko­me se svi­di – svi­di. Ko­me ne svi­di, mno­go ga i ne za­ni­ma.
– Ta­ko ja mi­slim za me­ne. Dru­gi me ne in­te­re­su­je – ka­že krat­ko i ja­sno i od­mah se na­do­ve­že na NA­TO bom­bar­do­va­nje ko­je ne mo­že da pre­ža­li jer mu ni­ka­da ne­će bi­ti ja­sno „za­što ba­ca­ju ra­ket­ni bom­bi oni ma­gar­ci“.

Sti­glo„nik­šić­kopi­vo”
S ob­zi­rom da se iz Cr­ne Go­re če­sto or­ga­ni­zu­ju tu­ri­stič­ke tu­re do So­lu­na, či­ča Đor­đi­je je po­že­lio da vi­ta­min B na­mi­ri uz po­moć ma­lo „nik­šić­kog pi­va”. U to­me mu je po­mo­gao i tu­ri­stič­ki vo­dič Mi­lan iz agen­ci­je Tra­vel­ha­us ko­ji je po­čet­kom apri­la obe­ća­nje i is­pu­nio.

Lo­zo­va­ča, šlji­vo­vi­ca i ra­hat lo­kum
U uni­for­mi srp­ske voj­ske sa šaj­ka­čom na gla­vi i uz po­moć šta­pa či­ča Đor­đi­je do­če­ku­je po­sje­ti­o­ce. Ne da­je sa­mo li­je­pu ri­ječ, već, ka­ko do­li­ku­je do­ma­ći­nu, na ula­zu u ma­u­zo­lej do­če­ku­je uz ča­ši­cu cr­no­gor­ske lo­zo­va­če (ovo­ga pu­ta je imao iz svog Gor­njeg Gr­blja) ili šlji­vo­vi­ce. Tu je i ra­hat lo­kum da se ma­lo za­sla­di, a i dri­na bez fil­te­ra ko ho­će da za­du­va­ni.